Ријека Требишњица је била највећа понорница у Европи са извориштем код Билеће (330 m.n.m.) и текла је према југу до Ластве одакле је скретала на запад према Требињу (272 m.n.m.), односно Поповом пољу гдје се губила у понорима, отичући даље подземним токовима у Јадранско море (Омбла – Дубровачка ријека) и у доњи ток ријеке Неретве. Дужина површинског тока је зависила од годишњег доба, односно протицаја и кретала се од 35-90 km. У љетном периоду малих вода њен површински ток је ишао само до Требиња иза кога се губила у понорима који се налазе у самом кориту ријеке, а у зимско-прољећном периоду великих падaвина, кад ови понори не могу да приме све количине воде, њен површински ток се продужава до краја Поповог поља (Хутово) и усљед немогућности понора да приме сву количину воде, долазило је до поплава које су трајале и по неколико мјесеци, стварајући језеро запремине и до 1 х 109 m³. Годишњи протицај Требишњице био је распоређен тако да у љетном периоду износи око 1 / 4, а зими око 3 / 4 цјелокупних вода. Просјечни годишњи протицај Требишњице, добијен на основу дугогодишњег осматрања водостаја као и других метода прорачунавања и провјеравања износи код Требиња 96.1 m³/s, а код Гранчарева 81.9 m³/s Љетне минималне воде код Требиња регистроване су на око 3 m³/s, а велике зимске око 900 m³/s

Студијама и истражним радовима вршеним у сврху коришћења хидропотенцијала Требишњице, а нарочито испитивањем и осматрањем надземних и подземних токова вода крашких поља у ширем подручју Источне Херцеговине, дошло се до сазнања да је могуће врло ефикасно искористити сав њихов хидропотенцијал, с обзиром на релативно велике надморске висине ових поља. То је дало подстрека за даља и детаљнија истраживања којима је утврђено да све ове воде припадају сливовима Требишњице и Неретве (Буна, Буница и Брегава) и да је могуће воде ријеке Требишњице повећати превођењем вода које дренирају у правцу слива Неретве.

Утврђено је да воде Невесињског поља отичу у правцу Буне и Бунице, а преко њих у ријеку Неретву. Воде Фатничког поља једним дијелом отичу понорима у правцу Брегаве, док већи дио отиче у правцу врела Требишњице. Воде Гатачког и Церничког поља подземно отичу у правцу Требишњице и дијелом у Фатничко поље гдје поново пониру и појављују се на врелима Требишњице. Воде Требињског поља дренирају у правцу мора, а воде Поповог поља према мору и Неретви. Велике међусобне висинске разлике и релативно мале удаљености између ових крашких поља и мора и чињеница да се ова поља налазе на 4 висинска хоризонта омогућују да се њихове воде искористе на неколико каскада у енергетске сврхе (хидроелектране и у сврху хидромелиорације највећих дијелова поља Источне Херцеговине).

Коришћење вода у оквиру хидросистема Требишњица разматрано је у више етапа, уз континуално изучавање хидролошких и хидрогеолошких особина. У свим разматрањима, основна концепција била је у смислу избора оних рјешења гдје би се што веће количине воде задржале и изравнале у акумулацијама и најкраћим путем спровеле до каскадно распоређених електро-енергетских постројења и других корисника воде.

Основна концепција коришћења вода на ширем простору слива ријеке Требишњице усвојена је водопривредном основом из 1958. године, а иновирана новом водопривредном основом „Крашких поља Источне Херцеговине“, 1967. године. Концепција са 7 планираних хидроелектрана и 5 акумулационих базена у систему произашла је из усвојеног Основног Пројекта из 1976. године. Усвојена концепција коришћења вода потпуно је у складу са потребама хидроенергетике, као и са рјешавањем комплексне водопривредне проблематике овог подручја. Изградњом система стварају се повољни хидролошки услови на горњим крашким пољима, тј. одвођење вишкова воде са крашких поља у влажном периоду године и довођење потребних количина воде за наводњавање.

Дио хидросистема назван „Горњи хоризонти“, обухвата у коначној етапи коришћење вода на правцу Гатачко поље – р. Заломка – Невесињско поље – Дабарско поље – Фатничко поље – акумулација Билећа. У овај систем се у коначној етапи уводи дио вода сјеверозападног дијела Невесињског поља. Све воде система доведене у акумулациони базен Билећа могу се на даљем паду од 400 m енергетски користити до мора, преко већ изграђених хидроелектрана ХЕ Требиње I, ХЕ Требиње II, ХЕ Дубровник и ПХЕ Чапљина, које су сукцесивно улазиле у погон почевши од 1965. (ХЕ Дубровник), 1968. (ХЕ Требиње 1), 1979. (ПХЕ Чапљина) до 1981. (ХЕ Требиње 2).

Преостале три планиране хидролектране припадају подсистему Горњи хоризонти и то: ХЕ Невесиње (61MW), ХЕ Дабар (160MW), ХЕ Билећа (30MW). Укупна инсталисана снага свих планираних и изграђених хидроелектрана у хидросистему Требишњице је 1075 MW, са укупном средњом годишњом производњом у коначној етапи од 3900 GWh. Објекти који припадају Горњим хоризонтима посједују 23.3% укупне пројектоване инсталисане снаге система и 28.7% укупне коначне производње укључујући енергетске ефекте на постојећим капацитетима.

Пројектом је предвиђено да се дио вода Гатачког поља пребаци у акумулацију „Заломка“ на ријеци Заломци (кота 970 m.n.m.), која у оквиру овог дијела хидросистема представља кључну тачку изравнавања вода. Преведене воде Гатачког поља и властите воде ријеке Заломке користиле би се за ХЕ Невесиње која је лоцирана на источном рубу Невесињског поља. Ове воде би се заједно са властитим водама Невесињског поља користиле преко акумулације „Невесиње“ (кота 836.00 m.n.m.) на ХЕ Дабар лоцираној на сјеверном ободу Дабарскг поља. Воде ХЕ Дабар заједно са природним водама Дабарског поља преводиле би се каналом, а затим тунелом Дабар – Фатница (овај тунел је већ пробијен) у Фатничко поље, и даље заједно са природним водама Фатничког поља тунелом Фатница – акумулација „Билећа“ (овај тунел је пробијен) преко ХЕ Билећа у постојећу акумулација „Билећа“. Тунел Фатничко поље – акумулација „Билећа“ ће у I фази служити као спојни тунел за превођење вода, а у коначној фази ће бити доводни тунел за ХЕ Билећа.

Током 1979. и 1980. године урађени су идејни пројекти за ХЕ Невесиње и ХЕ Дабар. Током 1984. године завршена је и студија „Вишенамјенско коришћење вода на Горњим хоризонтима ријеке Требишњице“ који су заједнички урадили: „Електропривреда БиХ“, „Пољопривредни комбинат АПРО Херцеговина“ и „Водопривреда БиХ“. У овој студији разријешени су односи између свих корисника воде (енергетика, водопривреда и пољопривреда), као и односи са свим сусједним општинама. На овом простору се налазе значајне површине крашких поља, као једино подручје са озбиљним потенцијалима за интензивну пољопривредну производњу. Усвојена је основна стратегија да се природни минимални протицаји третирају као компонента коју је потребно резервисати за задовољење водопривредних минимума, а да се потребе за наводњавањем и снабдијевањем становништва и индустрије водом терете као допунске количине које је потребно обезбиједити изван ових оквира.

За обезбјеђење потребних количина додатне воде за наводњавање крашких поља Горњих хоризоната ријеке Требишњице, за укупну величину бруто мелиорационе површине од 156,6 km², неопходно је на мјестима захвата осигурати 21,53 x 106 m³ воде, што је дато у табели:

Пројектом је предвиђено да се поред горе наведених крашких поља из система горњих хоризоната Требишњице наводњава и подручје Дубрава (површина 51,5 km²) које припада Федерацији БиХ. Поред воде за наводњавање, пројектом је предвиђено да се из будућег хидросистема на Горњим хоризонтима обезбиједи и потребна количина воде за снабдијевање индустрије и становништва. Проведене анализе су показале да је укупно потребна количина воде за водоснабдијевање индустрије и становништва 7,93 x 106 m³. Пројектом је предвиђено да се поред наведеног простора, који се налази у Републици Српској, из система Горњих хоризоната обезбиједи и потребна количина воде за водоснабдијевање подручја Дубрава (2 x 106 m³), које припада Федерацији БиХ. Такође, за нормални рад Рудника и Термоелектране Гацко (300 MW), потребно је обезбиједити количину воде од 18,9 x 106 m³. Предложеним рјешењима за мелиоризацију и водоснабдијевање обухваћен је период до 2020. године.